IN MEMORIAM: dr Slobodan Ilić – Bobek

Pre neki dan, u kasne noćne sate, iznenadni Maksin (IM Branimira Maksimovića) poziv nije slutio ni na šta dobro. Pitao me je da li sam se skoro čuo sa njegovim kumom Bobekom i ja sam mu odgovorio potvrdno: – Da, bilo je to juče. Rekao mi je da je vest koju je saznao strašna, ali da je treba proveriti. Kasnije mi je potvrdio da je Bobek iznenada umro u Solunu, gde je bio sa bratom Zoranom i prijateljem Škarom. Ostali smo bez reči. Ćutanje sa obe strane je izražavalo bol i veliku tugu za dragim prijateljem i Maksinim kumom.

          O čoveku kakav je bio Bobi teško je pisati, s obzirom da je bio osoba širokih interesovanja i enciklopedijskog znanja. Čega god se dohvatio, trudio se da ide do kraja. U svom osnovnom zanimanju, medicini, dostigao je najviša zvanja. Učešćem na kongresima iz nuklearne medicine, proputovao je celu zemaljsku kuglu. Spontano je vladao engleskim jezikom, pročitao mnoštvo knjiga, pisao stručne članke iz svoje oblasti, bio neprevaziđen u pričanju zanimljivosti… U šahu je ostao jak majstorski kandidat, mada je šah obožavao. Preširoka interesovanja i nedostatak vremena nisu mu dozvolili da dođe do titule majstora, do koje je bio blizu. Gde god se nalazio, uvek je oko njega bio veliki broj ljudi, jer je znao tako zanimljivo da priča. I uglavnom nasmejan, duhovit, razdragan, srdačan.

Često se na društvenim mrežama oglašavao o šahu različitim povodima. Njegovi tekstovi su bili čitani, prepričavani i dugo analizirani. Stil jasan, vrcav, pun stilskih figura, doteran, nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Isticao je uspehe niških šahista i selektora: Suzana, Marjanko i Igor su niške perjanice, ali poslednji uspeh srpskih šahista pripisuje Miodragu Perunoviću, našem selektoru. Nedavno je ostvario davnašnju želju: sakupio je svoje najznačajnije tekstove i objavio u knjizi pod nazivom “U šahovskom ogledalu”. U posveti koja nosi datum 1. 02. 2024. piše: “Željku mom dugogodišnjem šahovskom cimeru”, a 27.02. je stigla tragična vest iz Soluna… Život je nepredvidiv!

Veliku ljubav prema književnosti krunisao je pre dve godine knjigom kratkih priča “U predvorju ljubavi”. Sve priče povezuje jedna nevidljiva tema: zašto uprkos uzajamnoj simpatiji dveju osoba ne dolazi do ljubavi; zašto često ljubav ostaje u „predvorju”. Ovaj filosofski fenomen, Bobi je obradio maestralno. Prepoznao sam i jednog šahistu, mada su priče vezane za ljude iz njegove struke. Verovatno mu je Čehov bio uzor.

Pored te dve knjige postoji još jedna koju smo Bobi i ja objavili u samizdatu, a bila je odlično primljena u niškim šahovskim krugovima. Knjiga „Ohridski dnevnik“ objavljena je posle nama najdraže Druge savezne lige, u Ohridu 1979. godine. U knjizi su prikazane sve partije i komentari po kolima. Opisane su razne zanimljive situacije i atmosfera pre, za vreme, i posle Lige. Ja sam obavio tehnički deo posla, sakupio sve partije, a Bobi je u svom raskošnom stilu opisao atmosferu. Pobedili smo za pedalj ispred Spartaka iz Subotice zahvaljujući dodatnim kriterijumima. (Vratili smo se u Prvu saveznu ligu i u narednih 14 godina samo smo 1982. godine bili u Drugoj ligi zato što je nekoliko standardnih igrača bilo na odsluženju vojnog roka.)

Po povratku iz Ohrida (negde oko dva sata posle ponoći), iznenadio nas je spontani doček na Niškoj železničkoj stanici. Popularnost šaha iz tog vremena je danas nezamisliva. Obezbeđena materijalna podrška zahvaljujući dugogodišnjem predsedniku kluba Žarku Radičeviću, briga o finansijama sekretara Ljubiše Ignjatovića, predani rad šahovskog učitelja i pedagoga Dragoljuba Mihajlovića u Pionirskom domu i pobede talentovanih niških šahista, doprineli su tome. Šahovski klub pod nazivom Železničar (od 1960. godine do 1993. kada je preimenovan u ŠK Niš), beležio je uspehe. To je i Bobijeva zasluga koji je igračima, prijateljima i klubu posvetio sebe, ostavši im veran do kraja: kao igrač, organizator, lekar, savetnik, psiholog… Praktično sve!

Četvrta knjiga nije završena. Dugo smo radili na skupljanju građe za monografiju „50 godina niškog šaha – od 1965. do 2014.“ Plodne su to godine bile, sa učešćem na 25 Prvih saveznih i 18 Drugih saveznih liga. U prikupljenoj građi nedostajale su nam Berger tabele za međunarodne turnire 1970. i 1971. godine. Posle rekonstrukcije Vladice Andrejića za 1971, Bobi je tvrdio da će nam se po Jungu brzo rešiti i ova druga tabela. Tako je i bilo: Vladica je i tu odigrao važnu ulogu. Prikupili smo sav materijal i sada, kada su očekivanja bila da Bobi, koji se jasno sećao svih detalja, finišira sa opisom liga i turnira, napustio nas je… A u toku života, u teškim trenucima, sa osmehom, često je govorio da smo svi mi jaganjci na paši, a kosci biraju koga će uzeti.

Rođen je 1953. i rado je u šali pominjao da su 17. avgusta rođeni i Mihail Botvinik i Robert de Niro. Takođe, da je čuvena partija Štajnic – Bardeleben odigrana 17. avgusta 1895.

Bobi do sedme godine nije imao nikakvih zdravstvenih problema, a onda je, pri pokušaju da jako šutne loptu, pao kao pokošen. Od tog momenta počinje njegova borba sa virusom i posledicama dečje paralize; borba koja je trajala ceo život. Otac Stanislav je pokušao sve. Vodi ga u Valdoltru, bolnicu na obali Jadranskog mora, kod poznatog ortopeda dr Bogdana Brecelja koji obavlja dve rizične operacije. U međuvremenu uči za školu, savladao je slovenački jezik i stekao mnoge prijatelje. Posle dve godine vraća se u Niš poražen činjenicom da će ipak tokom života morati da se oslanja na štake. Nastavlja školovanje, a dva drugara, Zdravko Tomić Baja i Miroslav Radošević Škar sa kojima je u istom razredu, postaju mu nerazdvojni prijatelji i podrška za ceo život.

Majka Ruža, nastavnica, žena osećajne pesničke duše (eto tajne odakle Bobiju talenat za pisanje!) i otac Stanislav, doktor agronomije, vredan, principijelan i na prvi pogled pomalo krutih stavova, podižu dva sina. Jedan je naklonjeniji društvenim, a drugi prirodnim naukama. Obojica, u Pionirskom domu, u šahovskoj školi Dragoljuba Mihajlovića, koju smo svi prošli, igraju pionirska prvenstva i bivaju očarani šahom. Zoran postaje jak intermajstor i dipl. ing. elektronike, a Bobi jak majstorski kandidat. Bio bi majstor FIDE da je mogao više vremena da posvećuje šahu. Prepoznatljiv po engleskom otvaranju belim figurama, a sicilijanci i Tartakoverovoj varijanti daminog gambita kada je bio crni.

Po završetku fakulteta Bobi radi na Institutu za nefrologiju i hemodijalizu. Iza svih njegovih popularnih tekstova stajao je potpis dr Slobodan Ilić, a iza toga se krio doktor nauka sa dve specijalizacije (iz nuklearne medicine i psihijatrije). Bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Nišu i redovni član Medicinske akademije nauka srpskog lekarskog društva. Na poslu u Institutu se čvrsto držao lekarske etike – Hipokratove zakletve. Na fakultetu, važio je za principijelnog profesora, kod koga ni jedno poznanstvo i intervencija nisu prolazili.

Usled problema sa šakama 2018, neuspešne operacije i nemogućnosti da hoda sa štakama, sa kojima je nadljudskim naporima osvajao planinske vrhove i hodočastio na Svetoj gori Atonskoj, Bobi je morao da se navikne na kretanje sa pratiocem, u kolicima. Nesalomljivog duha ne predaje se, i već novembra meseca odlazi na Bled gde uspešno učestvuje na Svetskom prvenstvu u šahu za veterane 65+.

Mučne izolacije i situacije zbog Kovida – 19 ostavljaju kobne posledice. Fizičke moći slabe i povremeno pada u depresiju. Zato su mu izlasci iz stana, a pogotovo odlasci iz Niša, puno značili. Maja 2022. odlazi sa Zoranom na šahovski turnir u Đenoviće za koje ga vežu mnogobrojne uspomene. Postiže dobar rezultat, led je probijen, i januara 2023. je u Beogradu uspešan član reprezentacije Srbije na Olimpijadi osoba sa posebnim potrebama.

Sa mnom je avgusta 2023. u Aranđelovcu, u prelepom hotelu Izvor, gde učestvujemo na jakom openu. U pauzama, podsećamo se događaja sa liga pre više godina, održanih na tom mestu. Zatim smo posetili Vrnjačku Banju i odseli u hotelu Breza, gde je 2003. bio glavni organizator Kongresa nuklearne medicine, uz učešće doktora iz cele Evrope. Posao je bio zahtevan, ali je Bobi uspešno završio sve, od dočeka na aerodromu do transfera učesnika do Vrnjačke Banje. Njegov drug iz detinjstva, Škar, bio mu je desna ruka u tom poslu. Naviru uspomene…

Odlazak u Solun sa bratom Zoranom (koji mu se potpuno posvećuje od 2018) i vernim prijateljem Škarom, trebalo je da bude relaksacija posle uspešno završenog posla – izdavanja knjige „U šahovskom ogledalu“. Mene i bratanicu Emu je zadužio da kupimo „Politiku“, jer je znao da će u Šahovskom dodatku Marjan Kovačević predstaviti knjigu. Plan je bio da se vrate u sredu, a dan ranije, u utorak, 27. 2. Bobi nas je iznenada napustio…

Bobi, hvala Ti za divne trenutke provedene sa tobom. Nedostajaće mi česti telefonski razgovori, komentari aktuelnih turnira i podrška za nastavak rada na monografiji „50 godina niškog šaha“, što je sada moja obaveza i dug prema Tebi… Nadam se da će mi u tome pomagati Bojko (Slobodan Bojković), koji nas je sve vreme podsticao i bodrio.

Na 63. stranici knjige “U šahovskom ogledalu” stoji naslov: „Spokojno putuj doktore“ …

Željko Đukić, tvoj prijatelj